Жудња за бекством

Не волим мала места, где се сви међусобно познају. Чак и ако ти одбијаш да познајеш друге, не можеш спречити да они знају тебе... и да те држе на оку (и кад их се клониш), и да им у њему будеш трн... 
Не бих да живим ни у великом граду, јер и ту те брзо запазе најближе комшије, продавачице на ћошку, бабе у парку... А сви воле да брину туђу бригу и да забијају нос у туђа посла. Штавише, властито им добро не прија као туђе зло. Уморна сам од скривања своје црно-беле кравице од свих који жуде да отегне папке (иако мрава не би згазила, тако је питома и доброћудна, а баш такве изазивају завист). Ако ништа друго, урећи ће је: омануће канта с млеком, ил' ће крава почети да се рита. Ма колико високе ограде да постављаш, не можеш спречити да ти вире преко плота: њих занима и колико литара на дан крава даје, колики је проценат масноће... Занима их све што их се не тиче! Занима их све што не желим да им кажем. 
Не волим места где су људи густо насејани (а од човека ни трага ни гласа) и беспослени. Како се не баве сопственим животом остаје им превише времена које најрадије троше вирећи кроз туђе прозоре (нарочито оне на којима су непрозирне дебеле завесе, нарочито оне на којима су дрвени капци чврсто затворени).

Хтела бих да живим у некој забити, окружена тек људима и животињама које волим... Да будем рашчупана и зарозана, кад ми је воља, да не морам да пазим шта мислим и говорим (стрепећи да ће неко злоупотребити моју доброту и непосредност, моје поверење...), да будем то што сам, без бојазни да ће ме неко устрелити чим скинем оклоп.  Да не морам да се учтиво смешим онима који иза усиљеног осмеха у рукаву крију нож да ми га у леђа забију... Да чувам овце и говеда, да лешкарим у трави и слушам птице... Уморна сам од живота међу зверима у људској кожи, не могу стално да будем на опрезу. Сем топлог и светлог огњишта (на којем ћу кувати и које ће ми дом грејати), неколико сродника и пријатеља, сем оног који (не) постоји (а који је диван) - не треба ми више ништа!

Ултразвучни преглед одока и пратеће тегобе

У овој земљи право на интиму или не постоји или се не поштује, а можда су и границе интимног простора растегнуте, тек колико да обухвате ближе и даље сроднике, цео комшилук и познанике наших познаника, од истока до запада, и од севера до југа (планете, да, даа: истина је да је свет глобално село, поготово откад „сељаци“ комуницирају преко популарних друштвених мрежа – добар глас далеко се чује, а тек ако, пред сведоцима, једва чујно, прднеш... у седам и петнаест у својој кући - секунд касније то може громогласно одјекнути у, рецимо, Калифорнији). Тако ако изјутра налетите на неког ко вам није ни род ни помози бог, а да вас тај, не пожелевши вам (пометен од силне радозналости и нестрпљивости) ни добро јутро, упита за вештачку оплодњу којој сте се подвргли (верујући наивно да то остаје међу четири зида, а потпуно заборављајући да и зидови имају уши, а сва је прилика да им ни очи и уста не фале; о дискрецији медицинског особља да и не говоримо), да ли ћете се изненадити?!
/Ако је одговор позитиван, ви све ове године живите под стакленим звоном и појма немате да Срби (сем што су небески народ, што им, пре свега, омогућује завидну осматрачку позицију) имају и дугачак нос, који, разуме се, воле да гурају у туђа посла, а не либе се ни да завире међу ноге (без обзира на кичмена обољења, није проблем да се мало посагну, а и пропну на прсте, ако треба бацити поглед преко плота)./ Не, нее, не ради се о мени (осећам да сте исколачили очи и начуљили уши): ја се још ни природној оплодњи нисам препустила. Било која жена (само зато што је имала несрећу да живи ту где живи и где нема приватности), може, кад се најмање нада, бити изложена унакрсном испитивању, чим крочи изван, какве-такве, сигурности властитог дома. Људи које први пут види (што не значи да и они први пут виде њу: мало ли су је пута гледали из прикрајка и расправљали о њеним јајним ћелијама) салећу је на сваком кораку, изгарајући од жеље да дознају и најнебитнију чињеницу о ЊЕНОМ, још незачетом, потомству. Јел' успело (као да без те информације не могу леба да једу, а није ни далеко од истине)? Па колико то кошта (мораш свима да полажеш рачуне, као да се од њих очекује да их плате), не могу да прикрију саосећање? Па који пут сте (то обављали)? Ооо! Дакле, ако зачнете природним путем, сасвим је реално да очекујете да вас радник градског зеленила у парку којим шетате пса или продавачица на углу, где купујете хлеб, па и кројачица од куме ваше заове упита: колико сте пута „били принуђени“ да с мужем упражњавате секс... како бисте постигли тај резултат. 
После ће вас, где год се нађете, непознате средовечне жене месецима пипати по стомаку (однекуд, свака жена сматра да има право да вас ту додирне, ако је унутра беба – ВАША беба) и питати кад се очекује рођење, јесте ли и колико дуго имали мучнине (не, до тог момента!), патите ли од горушице и слично. И да не заборавим оно најбитније: знате ли већ, је ли дечак или девојчица? Ако не знате, одмах ће вам (са осмехом који говори да је помагач свестан какво вам добро чини... а не очекује ништа за узврат, гле чуда) бити понуђено сијасет поузданих тестова за утврђивање пола (рецимо, поспу ти укућани кришом со на главу, па пазе којом ћеш се руком почешати: почешеш ли се левом – женско, почешеш ли се десном – мушко, услед чега настане опште весеље; можда је и обрнуто, не држите ме за реч и не покушавајте ово сами, без упутства "учених", можда погрешно "спакујете" хромозоме). А оне „искусније“ могу, брате, на лицу места одока да ти саопште: стомак ти је низак или одвише шиљат, исто тако је носила и моја сестричина и комшијина свастика – родићеш сина, или: баш си се раширила (то је тек еуфемизам од чешћег израза: раскокала), искочио ти пупак (назире се кроз танку мајицу) – девојчица је (нема ултразвучног апарата који ту тврдњу може да оспори). Кад дете угледа светлост дана, прогнозерке ће ти, без обзира на пол новорођенчета (ни саме се тачно не сећајући прогнозе), самозадовољно и ликујући, рећи: јесам ти рекла! 
И кад се породите (ви сте све време на позорници, можда тога нисте свесни, публика помно прати и кличе са галерија), биће оних који ће вас саосећајно тапшати по рамену, ако већ имате дете истог (још ако је женског) пола или ће (без обзира на пол)  поцепати блузу и оцу, и баби и деди, па теткама и ујацима, комшијама, поштару (који се ту затекао, дошавши да уручи телеграм), водоинсталатеру (с његовим радним оделом мало ће се помучити, дограбиће и маказе)... свима присутнима, не питајући за сродство с новорођенчетом и не тражећи личну карту на увид, а поготово не марећи што су неки од скрнављених одевних предмета скупо плаћени. При свему томе (вандалском понашању) испољаваће неку готово непристојну усхићеност и разузданост, као да су и сами имали удела у настанку тог младог бића (а није ни да нису: ништа им није промакло).  Де сад, усуди се да родиш (кад иза сваког, па и белосветског, угла неки Србин чучи... и осматра, шта би друго)!

Народна медицина

Наш народ је масовно надарен за медицину (ма какав факултет, шта ће им то, ко  је од тога још вајде видео;)) и веома успешно, од ока, ко од шале поставља многе дијагнозе и прописује терапију. Два најделотворнија лека веома су сличног облика и међу њима се, признаћете, и те како може повући својеврсна (моткаста) паралела. Ако је пацијент ђаволасто  дерле, или каква ленчуга, свака баба ће му препоручити да узме мотику у руке (та справа лечи и лењост и незаинтересованост, и претерану заинтересованост, за компјутер рецимо, и зависност...)

Нема лека без мотике... сем ако пацијент није жена, пре свега усамљена, још ако је удовица или распуштеница! Који год „проблем“ да има таква жена, јасно је ко дан - лек је само један: треба њој К.... (колац, дакако, није без везе;)), шеретски се церећи, самоуверено тврде „лекари“. /Дрска ли је – фали јој к...., љута ли је – фали јој к...., ако је нерасположена – фали јој к...., ако носи кратке или уске сукње – фали њој к....; шта год да обуче, како год да се понаша, не успева да сакрије „фалинку“!;)/ Е, ако се установи да некој треба, а чаршија суди да га нема (свакако не у довољној мери и одговарајућег калиб... овај квалитета; то се јасно одражава на лицу, ко недостатак витамина Ц...), разноразне Казанове (провинцијске испичутуре и згубидани, што се обзиру на криво огледало, па иду дигнуте главе... и спуштеног к...олира;))  нудиће се као видари над видарима. Невоља је што такве „болеснице“ обично поричу своје тешко здравствено стање, неће да прихвате дијагнозу, па неће ни да се „лече“. Е, 'бем ти такве пацијенте (а нико им ни паре не тражи)! ;)

Има л' шта ново?

Ako još uvek verujete da je pitanje "šta ima novo" potpuno obično i bezazleno, ili još niste u braku ili ste po stupanju u brak živeli u debeloj izolaciji (da se do vas nije moglo dopreti ni kroz vrata ni kroz prozor, a ni kroz dimnjak... uprkos tome što vam se komšije vešto penju na k...rov).
Odmah nakon prve bračne noći (koja odavno nema negdašnji status i značenje), čitava familija (uglavnom ženskog pola), sve strine, ujne, tetke, prije i komšinice stiču (samoprisvojeno) pravo da se, ako ne kod vas lično, a ono kod članova vaše porodice, raspituju: "Ima l' šta NOVO?"
Novi Sad, Nova Varoš, Herceg Novi, nov nameštaj, nova majica...?! A nee, ne: njih ne zanima to. NOVO koje oni imaju u vidu sinonim je za vaše začeće, možete li da zamislite?! Da budemo prosti (koliko i oni), radi su znati da li je između vas i vašeg supruga došlo do koitusa, imate li redovan seks i je li to urodilo "plodom", tj. je li koji preduzimljiv spermatozoid zveknuo vašu jajnu ćeliju. Ako ste mislili da je vaše (potencijalno, buduće, još ni rođeno ni začeto) dete samo vaša briga -- grdno ste se prevarili: ima ljudi koji od te brige ne mogu oka da sklope!
Zbog te silne pomame za "novošću" pomenuti srodnici (a još češće oni što vam nisu ni rod ni pomozi bog) ne prezaju da se uvlače u tuđu postelju, među supružnike, pa i među noge, a, ako treba, bez ustezanja, -- i u matericu. Ne možete od njih ništa sakriti: naći će oni način da vam otvore usta, a bogami i rašire noge (ma koliko da ih stiskate)! Kad stomak počne da vam raste -- novost je već bajata; oni žele EKSKLUZIVNU vest!
Planiranje (tuđe) porodice jedna je od glavnih zanimacija onih što vole da guraju nos u tuđa posla. Što daju moralnu podršku za dizanje nataliteta -- pred njima treba skinuti kapu, ali... oni bi radije da skinete gaće. Vazda vas drže na oku, "uzimaju vam mere" (preciznije od krojača, a bez santimetra), naročito u predelu stomaka, u nadi da će bar videti (ako ne čuju) "ima li šta novo".
Pazite šta i kako radite, imajte u vidu da se rulja "ne odvaja od vašeg kreveta", bodri vas i čeka pozitivan odgovor. Nemojte da vas njihovo pitanje zatekne nespremne: gledajte da imate adut u rukavu, ili, još bolje, - bebu u stomaku! U protivnom, rizikujete da oni izvuku iz rukava i preporuče vam zgodne poze i pouzdane metode začeća.
Ima li šta NOVO? Pitanje od kog crvene stidljive i zelene manje tolerantne mlade, kojima ne godi mešanje u "unutrašnju politiku". Al' strine i prije i dalje stoje ko na iglama, obilaze uokolo, izviruju iza uglova i ne skrivaju nadu: "Ima l' šta novo?"
Ima, vala, ima: NOVO GROBLJE! (Il' obuzdajte radoznalost il' rezervišite parcele!)